Поштоване колеге,
ред би био да вам пожелим добар дан, али разлог због којег смо се данас окупили је довољан да нама просветним радницима, ни овај ни сваки следећи дан, не може бити добар докле год имамо разлога за оваква окупљања. Иако смо незадовољни, усамљени и немоћни, нисмо се састали зато што смо кивни на ученике и родитеље, како злонамерни покушавају да представе. Окупили смо се зато што желимо да нешто променимо у односу ученика и наставника, на добробити свих.
Форум ССШ је и на прошлом протесту говорио о овој теми, свестан да неће бити боље. Најновији снимак који кружи друштвеним мрежама поражавајући је општи пример непоштовања, урушавања угледа и достојанства наставника, али за нас није изненађење.
Помислили сте на снимак из Трстеника, је ли тако? Онај на коме, срећом нисте ВИ.
Јесте ли сигурни да не постоји неки снимак са вашег часа који овог тренутка има гомилу прегледа у некој затвореној групи или који чека повољан тренутак да угледа светлост дана? Зато не звона звона због овог посебног случаја у Трстенику, он је само последица онога што се свима нама дешава годинама уназад. Да, свима нама, јер то што смо прећутали понижење на часу, псовке, увреде, па И физичке насртаје, то што смо више водили рачуна о томе шта ће ко да каже, него о сопственом интегритету, што свесно нисмо желели да продужавамо процедуру у којој се осећамо још усамљеније И несхваћеније, у којој смо изложени јавним критикама, исмевању и прозивању - то не значи да се то није догодило. Напротив, проблем је управо на тај начин растао и постајао све компликованији. Зато нашој колегиници, столицу нису измакли само кажњени ученици, него сви ми. И није само она завршила на поду.
То што се се често враћамо кући са сузама у очима, са запитаношћу да ли оно што радимо има уопште смисла то би наши драги ученици и родитељи требало да буде И ваш проблем. Као што је оно што вас тишти – НАШ.
|
