Forum srednjih strucnih skola Beograd

Forum srednjih strucnih skola Beograd


 

ПОСТАНИ ЧЛАН ФССШБ

Карактеристике Форума :

ФССШБ је најорганизованији и најбројнији еснафски синдикат просветних радника у Београду

ФССШБ
је
независан од власти и политичких партија
 
ФССШБ
има
развијену бесплатну правну заштиту

ФССШБ
има
развијен информациони систем

ФССШБ
на
демократски начин бира и разрешава све органе

Предности чланства у Форуму :

• Солидарност
• Бесплатно заступање
• Едукација
• Рекреативни одмор
• Спортске игре 

ФОС 2018

Банер

Протест 17.03.2015

Конференција 21. мај 2013.

Банер
Банер

Министарство

Партнери ФССШБ

Закон о основама

Закон о средњој

Стратегија

ПКУ

  • An Image Slideshow
  • An Image Slideshow
  • An Image Slideshow
  • An Image Slideshow
  • An Image Slideshow

Приступница

Банер

28.02.1997.

Донета је одлука о
оснивању
ФССШБ
Прузмите оригиналну одлуку о оснивању

Јединствена листа технолошких вишкова

Банер

Непуна норма

Банер

Слободна радна места

Банер

15 година ФССШБ

Календар рада 2017/2018

Тренутно онлине

Имамо 12 гостију на мрежи

Стручно усавршавање

Правилник

Стандарди компетенција

Публикација Послови

ФССШ на Facebook-u

ФССШ на Twitter-u

Најновије вести

Против тестова за проверу знања ПДФ Штампа Ел. пошта

 

Против тестова за проверу знања

Још 1979. психолог Доналд Кембел је изнео аксиом: „Што се више неки друштвени показатељ користи при одлучивању, то ће више бити подложан коруптивним притисцима и изобличавати друштвене процесе које треба да контролише“. Ту је Кембел додао и напомену: „Тестови провере знања могу бити значајни показатељи у условима свакодневне наставе, усмерене ка стицању општих способности. Али када њихови резултати постану циљ наставног процеса, они губе вредност показатеља образовног статуса и непожељно утичу на читав наставни процес“.

Просто речено, када мерило постане циљ и када се људи кажњавају или награђују за достизање, односно недостизање тог циља, мерило је корумпирано. Како је у својој изврсној монографији приметио Ричард Ротстајн: повезивање високих улога са мерљивим циљевима негативно утиче на развој сваког поља људске делатности. Почните да оцењујете хирурге на основу стопе смртности њихових пацијената и они ће почети да избегавају ризичне болеснике. Класична (и вероватно апокрифна) илустрација Кембеловог закона потиче из Совјетског Савеза: када је радницима речено да производе што више ексера, они су почели да производе огромне количине малих и неупотребљивих чавала. Лекција Кембеловог закона гласи: не повезујте високе улоге са евалуацијама, јер ће и мерила и исходи изгубити смисао.

У последњих 16 година америчко образовање је било заробљено, спутано, удављено стандардизованим тестовима. Прецизније речено, не самим тестовима већ опсесијом њима федералних и државних власти. Притисак да резултати тестова буду све бољи произвео је предвидиву корупцију: добри резултати су се вештачки надувавали посебним припремама ђака за могућа тест питања. Неки администратори су изигравали систем искључујући ученике са ниским резултатима из тестираног узорка; неки наставници и администратори су лажирали резултате; неке школе су укидале предмете из којих ученици неће бити тестирани да би што више времена посветиле онима из којих хоће.

У својој новој књизи познати харвардски стручњак за тестирање Данијел Корец вешто сецира вишеструке, углавном нежељене, негативне последице образованих реформи из прве деценије овога века. Већ и сам наслов његове књиге, „Тхе тестинг цхараде: Претендинг то маке сцхоолс беттер / Шарада са тестовима: како се претварати да унапређујете образовање“, добро сумира Корецов закључак: покрет за образовну реформу је озбиљно омануо захваљујући слепој вери у тестирање са високим улозима као јединим мерилом квалитета образовања. Корец каже да су резултати тестова били надувани и да се не могу сматрати ваљанима. Али реформатори нису повукли своју подршку тестирању чак ни када је штета коју оно наноси деци у државним школама постала очигледна. Неки међу њима просто нису знали за доказе да је тестирање омануло; други су веровали да се тестирањем може доћи до значајних информација, упркос чињеници да су подаци који се на тај начин добијају корумпирани високим улозима. Будући да је федерални закон захтевао од појединачних држава да се школе са ниским резултатима означе као неуспешне, због чега су ове школе често претваране у тзв. чартер-школе (у државном власништву, са приватном управом) – цела једна индустрија је профитирала од овог система (иако су на основу истих мерила и многе чартер-школе проглашене неуспелима). Закон донет 2015. назван „Сваки ученик успева“ (Еверy Студент Суццедс Ацт – ЕССА) још увек захтева да се свако дете тестира сваке године – што је непозната пракса у осталим развијеним земљама.

 

***

Ова опседнутост тестирањем трајно је институционализована 8. јануара 2002. када је председник Џорџ Буш Млађи успео да се избори за оно што је сматрао својим најзначајнијим унутар-политичким достигнућем – доношење закона под називом „Ниједно дете запостављено“ (Но Цхилд Лефт Бехинд – НЦЛБ). Пре доношења овог закона, свака држава је имала сопствене тестове, али они нису били ни приближно тако строги, драконски и нереалистични као овај закон. Ниједан од државних закона није од сваке школе захтевао оно што је захтевао НЦЛБ – да достигне стопроцентну ефикасност или се суочи са масовним отпуштањима или чак затварањем школе.

Буш Млађи се у председничкој кампањи представио као „саосећајни конзервативац“, који превазилази „меке предрасуде ниских очекивања“. Говорио је да тачно зна како подићи резултате на тестовима и стопе матурирања, и како смањити диспропорције у достигнућима деце из различитих раса и класа: тестираћемо свако дете, сваке године, од трећег до осмог разреда, објавићемо резултате за сваку подгрупу по раси, роду, инвалидитету итд, а затим ћемо наградити школе које су подигле своје резултате, посрамити оне које то нису учиниле ет воилà! Решен проблем. Резултати тестирања и стопе матурирања ће порасти, диспропорције ће нестати. Све је изгледало савршено здраворазумски постављено: подесите подстицаје и казне на одговарајући начин и добићете одличне резултате.

Бушови портпароли су уверавали јавност у „тексашко чудо“ – по њима, годишње тестирање је драматично подигло резултате тестирања и стопе матурирања у овој држави док је Буш био њен гувернер. Али није било никаквог чуда. Тексас није био никакав узор остатку Америке, нити је то данас. Али конгрес је поверовао у ову причу и захтев да свака државна школа у Америци тестира свако дете, сваке године, од трећег до осмог разреда, постао је закон. Од школа се захтевало да до 2014. године достигну стопроцентни успех на стандардизованим тестовима или да се суоче са застрашујућим последицама, попут затварања или приватизације. Бушова администрација не само да је знатно проширила улогу федералних власти у образовању, упуштајући се у оно од чега су зазирале све претходне администрације, већ је и поставила циљ који је за школе, округе и државе био буквално недостижан. Ово запањујуће мешање федералних власти у педагошка и локална питања подржали су не само републиканци већ и демократи. Сенатор Тед Кенеди и демократски конгресмен из Калифорније Џорџ Милер, обојица истакнути либерали, поносно су подржали ову Бушову лудорију.

Када је Обама дошао на место председника 2008. неуспех овог закона је већ био очигледан, али су председник и његов министар образовања Арн Данкан искрено веровали у Бушову визију и наставили да је спроводе са додатним жаром. Током програма „Трка до врха“ (Раце то тхе Топ) отпуштено је на хиљаде наставника, а мноштво државних школа је затворено или препуштено приватној управи. Непоколебљива вера у стандардизоване тестове као једино мерило знања у комбинацији са једнако упорном вером у препуштање државних школа чартерским предузетницима постало је познато као „реформаторски покрет“. У стварности, међутим, овај пројекат је био гигантска кугла за рушење, која је нанела немерљиву штету ученицима, наставницима и државном образовању.

Корец прекорева реформистички покрет због незаинтересованости за штету коју је нанео. Он критикује истакнуте фигуре овог покрета – Џоел Клајна, Мишел Ри и Арна Данкана – због њихове фанатичне вере у стандардизоване тестове, која се није обазирала на начин долажења до резултата. Данкан је инсистирао да сви наставници побољшају резултате својих ученика, да се они оцењују на основу своје способности да побољшају ове резултате и да они међу њима који нису у стању да сваке године у томе успеју буду отпуштени. Оправдања се нису прихватала. Наставници који су предавали надареној деци која су већ била на врху проглашавани су неуспешнима ако нису успевали да додатно побољшају њихове резултате – на пример, са 3,97 (од 4) на 3,98. Наставници уметности, физичког васпитања и других предмета који се нису оцењивали тестовима, добијали су оцене засноване на резултатима ученика којима уопште нису предавали. Данкан није крио своје одушевљење када су Лос Анђелес и Њујорк објавили ранг-листе наставника, упркос томе што су биле препуне грешака. Ригоберто Руелас, наставник у сиромашном и опасном крају Лос Анђелеса, извршио је самоубиство након што је објављена његова просечна оцена. Нико никад није понудио извињење.

Како пише Корец, реформаторска опсесија резултатима тестова довела је до појачане припреме ученика за тестирање, али их није оспособила да научено примене у животним ситуацијама. У типичном случају ученици се припремају да раде конкретан тест. Довољно је дати им другачији тест из истог предмета и њихови резултати ће вртоглаво пасти. Како пише Корец, било је сасвим извесно да ће давање толиког значаја резултатима тестова произвести само надуване боље резултате, али не и боље образовање. Наставницима је речено да што чешће током године ученицима дају „контролне задатке“, како би их припремали за прави тест, али то је одузимало време од других предмета, попут историје, уметности, грађанског образовања, па чак и од физичког и школских одмора. Реформатори указују на растуће боље резултате као на „доказ“ да су њихове реформе биле успешне. Али ово је кружно закључивање.

Да ли ће стандарди засновани на „заједничким основама“ моћи да размрсе овај чвор? Корец сматра да неће. Ови стандарди погрешно претпостављају да је један програм добар за све. Цео реформски пакет је пројектован без икаквог утемељења у стварности. По Корецу, реформатори су оптерећени „арогантном претпоставком да толико много знају да не треба да се замарају вредновањем својих идеја пре него што их наметну наставницима и ученицима“. Ова претпоставка је посебно запањујућа када знамо да скоро нико од тих људи није предавао у школи.

***

Корец није против тестирања. Он није ни против стандардизованог тестирања. Оно чему се он противи је злоупотреба тестова. Он сматра да то треба да буду дијагностичке алатке ван система награде и казне. Корец препоручује да се стандардизовани тестови користе у пакету са тестовима за наставнике и другим начинима мерења успеха ученика, као и да наставницима треба помоћи да побољшају рад у учионици. Он признаје да су скоро две деценије оцењивања заснованог на тестовима усадили поверење наставника и директора у овај начин провере знања и да ће бити потребне године да законодавци и едукатори постану свесни злоћудних последица тестирања са високим улозима.

Али Корец истиче и два разлога због којих не треба губити наду. Први је тај да је закон ЕССА из 2015. ипак мање ригидан од НЦЛБ-а из 2002. Други разлог је покрет за ослобађање деце од тестирања: у Њујорку, на пример, петина родитеља није дозволила својој деци да раде федерално прописане тестове. Од ученика се очекује да за време пролећних тестова седе и по 18 сати укупно током две недеље тестирања – што је неразумно очекивање од тако мале деце. Резултати пролећног тестирања стижу тек на лето или јесен, када ученици већ имају друге наставнике. Ни ученицима ни наставницима није допуштено да расправљају о питањима са теста, нити о томе како би могли да поправе свој успех. Ученици се у односу на своје вршњаке рангирају само нумерички. Због принципа тајности, ови тестови немају дијагностичку вредност.

Што је још горе, ови тестови уче децу да трагају за тачним одговорима уместо за правим питањима. Нека питања имају два исправна одговора или ниједан. Дете склоно самосталном мишљењу може дати прихватљив одговор који ће бити оцењен као „погрешан“. Као наставно средство ови тестови су дубоко проблематични јер укидају имагинацију, креативност и дивергентно мишљење, а то су менталне навике које би требало охрабривати, а не кажњавати.

Будући да су резултати тестова у високој корелацији са приходом и образовањем родитеља, деца из добростојећих кућа постижу боље резултате од сиромашне деце. Британски аутор Мајкл Јанг у својој књизи „Тхе рисе оф тхе меритоцрацy / Успон меритократије“ пише о злоћудним друштвеним последицама стандардизованих тестова. Њихови резултати учвршћују уверење деце из елитних слојева да заслужују виши статус; ови резултати доказују њихову супериорност. Истовремено, деца из сиромашних породица ће рано у животу доживети пораз и поверовати да њихови слаби резултати потврђују њихов нижи положај у друштву.

Упркос јасном неуспеху рангирања на основу тестова који Корец обилно документује, креатори јавних политика се тврдоглаво и даље држе ове штетне доктрине. Када Бетси ДеВос каже да ће одлуке о тестирању препустити државама, она заправо потврђује статус qуо федерално прописаног годишњег тестирања од трећег до осмог разреда. Заступници приватизације образовања подржавају режим тестирања зато што он сваке године производи неуспешне школе, оних 5% најслабијих које се могу затворити и предати у руке предузетницима и чартерским ланцима. Тестирање као такво је компатибилно са америчком склоношћу према такмичењу и постизању видљивих резултата. Савршено је смислено рангирати бејзбол-тимове и играче на основу њихових победа и пораза, али овај модел се не може применити на децу у школи. Деца могу бити талентована за уметност, или за спорт, или за неку другу област, а да тестови то ни на који начин не одражавају. Образовање је развојни процес, промишљена култивација знања и вештина, препознавање јединствених талената сваког детета. То није такмичење.

Ауторка је професорка педагогије на Њујоршком универзитету и једна од оснивачица Мреже за подршку јавном образовању. Последња књига: „Реигн оф еррор: Тхе хоаџ оф тхе приватизатион мовемент анд тхе дангер то Америца’с публиц сцхоолс / Грешка у систему: Подвале покрета за приватизацију образовања и угроженост америчких државних школа“.

Диане Равитцх.

 

Превео Растислав Динић