Када се због више силе, као што је пандемија свињског грипа, или услед других разлога, попут штрајкова просветара, у школама скрати фонд часова, по правилу се приступа сажимању градива, чиме се поткопавају темељи знања, а тиме и стабилност образовне „грађевине“

Сажимање наставе и градива је појам који се ових дана често чује међу онима које су забринути како надокнадити учестале распусте и прекинуту наставу. Тиме су нас „бомбардовали“ и ранијих година, јер су просветари често протестовали, тражећи веће плате.

Да би се нешто сазнало, треба га разумети,  а да би се разумело – потребно је све разјаснити. Где су границе сажимања наставе и градива и за кога важе?  Основцима је, чини се, најтеже да пропуштено надокнаде. Они стичу темељна знања, а фушерај у темељима производи нестабилност зграде....

Знања се , сем бифлања школског градива, стичу и путем опажања, интуиције, расуђивања, закључивања, доказивања...

Када се нешто не познаје, тада се јавља сумња , тако да непознато не трпи проверу претпоставки и сумњи.

Пада , сажето, размотримо основне аспекте школског сажимања. На основу чега се процењује колико је сажимање квалитетно? Ко то мође тачно да утврди?

Недовољно ј е јасно да ли наставник сажимање може да реформулише приликом обраде питања. Одговор ученика треба да буде потпун, како би наставник био задовољан оним што је учинио(односно сажимањем)!

Један наставник је недавно рекао: „На сву срећу не одлучујем, али ћу морати да извршим оно што ми буде речено“ Како ће ученик да сажме успех и то тако да наставник буде задовољан знањем? Како организовати наставни процес, а да се сажимање не примети? Шта, с тим у вези, треба да учини Министарство просвете, затим школа па наставник, и на крају , ученик?

Наставник, природно је то , стицањем и продубљивањем знања, настоји да унапреди педагошки рад. Ученик је најважније да стекне одговарајућу оцену, а родитељу је нарочито стало до успеха детета. Али, родитељи препознају и насушну потребу да знање буде чврсто и на дуге стазе. Да ли све то омогућава сажимање и где могу да попуцају шавови?

Наставник се интелектуално напреже, улаже искуство и вољу. Наравно, сви наставници нису исти. У београдској основној школи „Краља Петра Први“ наставник српског језика све време сажима часове српског језика, сводећи их на 30 минута. Али се често догађа да час траје само 22 минута.

Ако ученицима оцене буду „набилдоване, то ће бити доказ да је сажимање успело. Ако се оцењивању буде приступило реално, онда ће кривац бити ученик. И то само зато што није дао довољно широк и дубок одговор. У кривце могу да се поброје и спољни фактори, које се могу назвати околностима сажимања. 

Сажимање наставе може да произведе негативне ставове према ђколи. А то у пракси значи: може овако, а може и онако! Зашто би неког , на пример, учили да се нешто може, научити кликом на миш?Шта је ту срж, а шта је кључно?

Ученик, након сажимања, очекује да се захтеви наставника снизе. За све слозеније циљеве потребно је више времена и напора. А оцењивање? Наставници као проблем истичу недостатак времена, посебно за ваљано одмеравање знања.

Да ли је потребна  верна репродукција оног што је наставник излагао или онога што пише у уџбенику,или, можда, сажета комбинација. Тешко је то утврдити! Сведоци смо да су , на крају првог полугодишта, критеријуми варирали у однсу на крај школске године. Сада се то дешава због неминовног сажимања часова и градива.

Као последица сажимања може се догодити да наставник стекне утисак да је ученику нешто промакло. Прописима је регулисано да ученику мора бити јасна оцена тј. у ком је степену савладао градиво. Ако се догоди велики успех у сажимању, испливаће они који ће увидети да су помашили професију.

У свему је кључно питање да ли је , уопштено гледано, сажимање успех или неуспех? Али се треба запитати и да ли има велике потребе за сажимањем.

И ученици и родитељи, а и доста одговорних наставника, знају да је сажимање штетно. Наставни план и програм од свих актера у настави захтевају квалитетан процес образовања и васпитања.

Зато и подижем свој глас против сажимања.