„Мук.“

Било је то прво што је Нинослав Петровић, професор београдске Техничке школе ГСП, осетио када је у четвртак ујутру, дан после вишеструког убиства у основној школи у центру Београда, ушао у учионицу међу његове ђаке.

„Туга, страх и стрепња… Ово једноставно није смело да се деси“, каже он за ББЦ на српском, док покушава да задржи сузе.

„Осећа се страх и неспокојство, наравно да је било јако тешко било шта рећи деци у том тренутку“, описује Петровић први сусрет са ученицима после трагедије на Врачару.

Његов колега Александар Саковић из Средње школе Барајево је, како каже за ББЦ на српском, смогао снаге да са ученицима поприча о јучерашњем догађају, иако је „све било страшно“ током часова које је држао.

„Требало је као нешто да радимо, али смо заправо само мало попричали на ову тему.

„Рекао сам им да морамо сви да се погледамо у очи, да схватимо да нешто није у реду са нама као друштвом и да се мењамо, јер ово није проблем ни те породице, ни тог дечака, ни његове школе, већ целог друштва и миљеа у којем живимо“, описује Александар, трудећи се да обузда глас који дрхти.

Двојица професора нашла су се испред зграде Министарства просвете у Немањиној улици, где је Форум средњих стручних школа организовао скуп, позивајући на већу заштиту наставника и ученика у основним и средњим школама у Србији.

Из Синдиката радника у просвети најавили су да ће ступити у штрајк у петак, 5. маја убог несрећног догађаја у Основној школи „Владислав Рибникар“.

Захтевају „обезбеђење свим запосленима у просвети поштовања своје личности на раду, као и рад на радном месту и у радној околини на којима су спроведене мере безбедности и здравља на раду“.

‘Деца у шоку и страху’, наставници ‘без речи’
Јутро које је освануло у четвртак није било лако ни за Марију Митровић, професорку енглеског језика у Електротехночкој школи „Раде Кончар“.

„Мени је ово страшно, много ми је тешко, сви смо без речи“, описује она за ББЦ како се осећа после трагедије 3. маја.

Речи је ипак морала да пронађе када се огласило звоно за почетак часа, а она уходала у учионицу, где је видела „децу у шоку и страху“.

„Очекују од нас некакав одговор, и то паметан, а ми не можемо лако да га дамо.

„У неверици су, сигурно да је присутан и страх, то је потпуно природно“, препричава Митровић.

Ученици су у „неверици“ после трагичне пуцњаве у школи на Врачару, али професори „не могу лако да дају“ одговоре на њихова бројна питања, каже Марија Митровић
Водила је рачуна о томе шта ће им рећи и на који начин, јер расположење и осећања наставници „преносе на децу“.

„Морамо да скупимо храбрости због њих, да би се и они осећали безбедно и лепо у школи.

„Саветовали смо их да се сваки проблем може решити, а можда је ово дете дуго имало проблем на који нико није правилно обраћао пажњу“, прича Марија.

Истог јутра се и професор Александар Саковић из београдске општине Барајево осећао „врло тужно и немоћно“.

Сматрао је да у школама није требало да буде наставе дан након трагедије, како би се „испоштовала сва деца која су трагично изгубила животе, као и њихове породице“, прича он.

„Огорчен сам и љут на све нас комплетно, јер смо сви пођеднако одговорни – наставници, родитељи, министарство и држава у целини.

„Очајан сам и не знам како смо дошли до тога да у Београду доживимо овако страшан догађај“, прича овај просветни радник.

Како ће наставници и деца сутра у школе?
Упркос трагичном догађају, Александар Саковић „нема страх“ да би нешто слично могло да се догоди у школи у којој ради у Барајеву.

„Али, не ради се о мени као појединцу, нити се бринем за себе, већ се плашим шта ће се даље дешавати и како ћемо даље наставити да радимо“, каже.

Ни Нинослав Петровић „не зна шта би у будућности могло да се дешава у нашим школским двориштима“, прича овај просветни радник очију пуних суза, док му наочаре стоје на челу.

Како каже, „ради у средњој школи, са децом са којом је много лакше разговарати, јер су зрелија“, па сматра да има боље шансе да им причом олакша ситуацију и допринесе да до оваквих случајева више не дође.

Професорка енглеског Марија Митровић неће бити уплашена када наредних дана буде одлазила на посао у Електротехничкој школи „Раде Кончар“.

„То сам рекла и деци – страх никада нисам имала, а немам га ни данас.

„Увек сам се осећала безбедно и лепо међу децом, а жао ми је што је ово бацило сенку на сву сјајну децу и посао који просветни радници раде у тешким условима“, оцењује она.

‘Проблем свих нас’
Док око осећања сигурности у учионици нема дилеме, Митровић каже да на питање о томе зашто се догађају трагедије, попут оне у среду на Врачару, „нема једноставног одговора“.

„Цело друштво мора озбиљно да се замисли над овом ситуацијом, ово је проблем свих нас и нема једног кривца за ово – није то ни једно дете, један човек, једна породица или једна школа“, уздише просветна радница.

Професорка је, каже, разочарана чињеницом да нико директно није преузео одговорност за смртоносну пуцњаву у основној школи.

„Морао је неко да каже да је одговоран – министарство или челни људи у њему.

„Не могу мајкама, којима су деца враћена у ковчезима, да кажу како је ‘прстен безбедности био присутан’ – за мене је то врло неодговорна изјава из министарства“, сматра Митровић.

Њен колега Александар Саковић сагласан је да превенција није задужење школа и родитеља, већ читавог друштва.

„Агресија је код нас постала манир и то се види на сваком кораку – у медијима, јавном говору, на улици, према свему што је другачије, према слабима, мањинама“, набраја професор из Барајева.

Додаје да ученици, који су у фази одрастања, такве ствари гледају „на сваком кораку, а неки од њих нажалост скрену у неком моменту“.

„Шта треба да урадимо и променимо да бисмо даље наставили да радимо нормално?“, пита се Александар.