Просветни радници углавном ћуте, као да их се робовски статус уопште не тиче

ОРУЂА КОЈА НЕ ГОВОРЕ

Враћајући се пре неки дан с посла, налетех на прилично запуштену жену с цигаретом у руци. Устави ме и љубазно заиска 150 динара. Рекох јој да сам просветни радник и да сам шворц – а до другог дела плате преостало је целих пет дана. (Као пет година). Сажаљиво ме осмотри и рече да је некада давно и сама радила у просвети те да је дипломирани педагог.
„Ето до чега нас доведоше наше дипломе“, рече тугаљиво а затим ми у поверењу саопшти да се управо малочас огребла за цигару.
Након тога се разиђосмо – ја у дилеми да ли ме фолира да је дипломирала педагогију – она у дилеми да ли је фолирам да сам шворц.
Касније, у градском аутобусу на путу ка топлом породичном гнезду, опсесивно размишљах о робовима.
У Старој Грчкој робови нису сматрани људским бићима, већ оруђима која говоре. Важило је то, дакако, и за ретке васпитно-образовне сужње који су се бавили подучавањем деце слободних грађана. Постојала су, дакле, и у Старој Грчкој „просветна оруђа која говоре“.
Али, авај, у данашњој Србији просветни радници углавном егзистирају као оруђа која не говоре. Примећујете, претпостављам, цивилизацијски “помак“ у последњих две хиљаде и четири стотине година. Чак је неокрњен остао и робовски имиџ који тренутно негују незанемарљиви примерци просветних (и не само просветних) радника. Кредитни сужњи, самозадовољни робови потрошње, слуге нечовечних (над)државних стратегија, робови тржишне логике и система изокренутих вредности, сужњи властитих сујета и слуге сопствених предсрасуда…
Што је горе, просветни радници углавном ћуте, као да их се робовски статус уопште не тиче. Као да их се нимало не дотичу реформе образовања, друштвени и професионални статус, дубина потрошачке корпе…
Просветни радници јавно ћуте јер у већини случајева поступају као немушта оруђа у рукама система. Истог оног система којим управљају хорде неолибералних менаџера са тржишним цвикерима помоћу којих посматрају друштво и односе у њему.
Реч је о систему унутар којег је исплативије бити старлета неголи учитељица – слаткоречивац неголи критичар, врдолама неголи поштењачина…
Реч је о систему који из људи извлачи оно најгоре – талог опскурних порива ка конформизму, полтронству, материјализму, егоизму, несолидарности, ситној трговини, бешчашћу, јаловом синдикализму…
Стога није чудно што разједињени просветни радници (издељени на синдикате, стручне кланове, клике и таборе), упорно ћуте о узајамној несолидарности и урушавању властите професије. А заправо, просветни радници би требало да представљају потенцијални антибиотик за морално оздрављење друштва.
Сматрате да је теза пренатегнута?
Онда размислите о следећем. Шта се дешава када антибиотиком покушавате да излечите вирусну инфекцију?
Одлазећи премијер је још у време чврстог уверавања јавности да се неће кандидовати за председника државе, такође обећавао и увођење (без консултовања струке) тзв. дуалног образовања, као и претварање просвете у понтонски мост између “предузетничке едукације и услужне економије”.
Просветни радници су ћутали.
Бивши министар просвете је у то време покушавао да објасни премијеру да у Србији не постоје услови за дуално образовање. И шта се десило? Министар просвете више није био министар просвете.
Просветни радници су и даље ћутали.
Ипак, бивши мминистар просвете није говорио неистину!
Србија није Швајцарка која се определила за офшор пословање – државну стратегију одолевања “глобалној игри моћи” – како је то лепо формулисао немачки социолог Улрих Бек. Швајцарска, дакле, може приуштити властитом друштву дуално образовање – разуме се у комбинацији с развијеном привредом. Као што се Данска, коју одлазећи премијер наводи као идеал дуалног образовања, може похвалити нераспродавањем властите земље и заштитом домаћих пољопривредника.
Србија се с друге стране определила за образовање јефтине радне снаге, распродају привредних капацитета и продавање природних ресурса.
Реч је о класичном покушају санирања вирусне инфекције антибиотском терапијом (на своју руку). Но, за такво што је превасходно потребна подршка необразованог, неинформисаног и надасве наивног становништва лишеног жеље да искочи из улоге пацијента над којим се врше експерименти.
Зато су просветни радници, као високообразовани професионалци који се баве едукацијом деце, једини кадри да спрече затупљивање надолазећих генерација. Они, међутим, ћуте јер на првом месту размишљају о голој егзистенцији. Свесни су да ће дуално образовање и рационализација (која на волшебан начин заобилази измишљена радна места у државној управи, но не и неопходна радна места у просвети), маргинализовати хуманистичке предмете, избацити наставнике на улицу (у проценту који захтева ММФ), и послужити као механизам штанцовања ускостручних кадрова лишених когнитивне ширене и дубине.
Уосталом, да ли ће се ико из просветне заједнице побунити због тога што се, на пример, дуално образовање уводити без јавне расправе (или са тобожњом расправом чији је исход унапред познат)? Вероватно и хоће али унутар четири зида зборнице. Но, да ли је то довољно? На страну што је и понижавајуће за просветне раднике који ћуте упркос природној предиспозици да говоре.

У Србији се три године од измена и допуна Закона о раду обележава сасвим прикладно – серијом штрајкова. Другачији исход није био реалан. Само је било питање када ће обесправљеним радницима прекипети и када ће своје тињајуће и нарастајуће незадовољство исказати на овај бунтовни начин.

Закон о штрајку је стар две деценије, настао чак три државе пре ове актуелне. Он није толико лош у ономе што уређује, колико је шупаљ и недоречен у многим важним питањима која њиме нису уређена, а морала би бити. И баш једну такву рупу у закону експлоатише Фијат. Не треба замерити руководству Фијата на томе; они само користе оно што им држава омогућује, пружа и препоручује. Наиме, иако члан 6. Закона о штрајку изричито успоставља обавезу послодавца да преговара са штрајкачима, нигде не постоји санкција за оглушење о такву обавезу.

Такве санкције нема ни у прекршајним одредбама тог закона, нити Закона о раду, нити било ког другог закона који се бави уређењем радног односа. Нема ни кривичне одговорности у Кривичном законику, иако он инкриминише поједина недозвољена понашања послодавца током штрајка. Санкција дакле не постоји – ово се може само донекле правдати економском логиком, да је у интересу послодавца да се штрајк оконча и да се нађе споразумно решење у што краћем року.

Економска, па и неке друге логике, често не важе у Србији. Тако је и сада, будући да субвенције Фијату престају 2018. године, да уговор државе и Фијата никада није у целини објављен и да се само може нагађати о томе колико је Фијату заиста стало до тога да одржи производњу у Србији будући да су обећања која су давана и од државе и од Фијата углавном – изневерена. И једни и други имају разлога за незадовољство, али испољава га само руководство Фијата. На основу делимичних информација које су стигле до јавности, оно није оправдано. Тако се појавио податак да Фијат не плаћа доприносе запосленима, већ то чини држава као мањински власник. То није незаконито, држава је у овом случају послодавац колико и Фијат. Али се може поставити питање колико заправо Фијат улаже у фабрику у Србији, колики су му трошкови производње и колики профит убира када се зна да на доприносе одлази више од 40% трошкова за запослене? И са друге стране: да ли се држави исплати посао у којем она даје и земљиште и зграде и инфраструктуру, огромне субвеције и поврх свега у целости плаћа доприносе за запослене?

Реакција државе на овај штрајк нам много говори. Као и увек када се дешава нешто што није у складу са измишљеном сликом о економском напретку која нам се свакога дана сервира, држава (читати: и огромна већина медија) је најпре игнорисала штрајк. Није било никакве реакције целих неколико дана након почетка штрајка. Тада се огласио председник, наравно ван својих уставних овлашћења али то је толико уобичајено да не вреди ни коментарисати, изјавом да је штрајк већ довео до повлачења неких инвеститора из Крагујевца који су планирали да уложе новац у овај град.

Као да је чекала на његов миг, премијерка се одмах сетила свог мишљења које се, гле чуда, поклапало са мишљењем председника: радници би морали да прекину штрајк јер је он штетан, Фијат има принцип да не преговара за време штрајка, а након прекида штрајка ће разговарати. Као да је сасвим нормално тражити од грађана да се одрекну свог цивилизацијског, уставног и законом гарантованог права – да се инвеститор случајно не би наљутио. Туга.

Држава је у случају Фијата у специфичној позицији, будући да се као мањински власник појављује и као послодавац. Али њени највиши функционери не наступају као послодавци, који би логично требало да понуде преговоре и дају понуду штрајкачима, чак и посредовање између штрајкача и Фијата. Не, сасвим несвесна постојања цивилизацијске тековине по имену социјални дијалог, држава наступа искључиво као држава, монопол силе (омиљена дефиниција државе од стране људи на власти) који директним уплитањем покушава да штрајк сломи, да изврши огроман притисак на штрајкаче и да окрене јавност против „неправедног и ничим изазваног“ штрајка обесних радника (свака сличност са реториком деведесетих је намерно наглашена).

И ово је већ опробана тактика власти – проблем се најпре игнорише а ако не нестане сам од себе, онда се анатемизује. Па тако имамо свакодневно просипање мудрости на Пинку, где председник Привредне коморе Србије избацује цифре о милионским губицима разних фирми због штрајка у Фијату, а водитељка-уредница се саблажњава над толиком количином зла које долази од штрајкача који су се ето, ничим изазвани, удружили да разоре економију Србије и врате је у мрачну 2012, пре доласка спасилаца на власт. Да није претужно, било би иритирајуће. Држава дакле држи страну послодавца и од ње помоћи и подршке штрајкачима нема. Њена реакција је заправо само персонификација политике која је нарочито актуелизована у претходне три године – дођите, експлоатишите, радници су наша брига.

Неће наравно Фијат отићи због овог штрајка. Отићи ће када престану субвенције наредне године и када не буде могао да убира и легално износи из земље екстрапрофит који му држава поклања. Већ су објављена истраживања да је након истека субвенција затворено 75% субвенционисаних радних места, па то државу не спречава да и даље крвари паре – по правилу странцима, по правилу кроз тајне уговоре и по правилу без икакве економске логике.